Sve je pocelo kada su jednog svetog dana koze otkrile crkvu*, pokrivenu zemljanim plastom, i tada shvatile da svaka tajna kadtad izlazi na povrsinu... Ali razum koji prebiva u tim tajnama najcesce ostane na dnu i vene u zaboravu... Taj princip koji ocigledno zadnjih decenija krisom vaja drustveni duhovni zivot, razvija jedan trend koji odvaja ljude od istinskog verovanja koje hrani ljudskost u njima, i tiho se uvlaci u njihov svakodnevni zivot otudjujuci ih od sopstvenog zivotnog puta i od sopstvene svesti. Svaki osecaj, svaki ideal nailazi na zid povrsnosti, a kako moze ceznja da bude povrsna, da predstavlja samo lice jednog praznog postojanja ? Zasto preovladava ta potreba da usvajamo spoljne uticaje, umesto da izvlacimo iz svoje unutrasnjosti srz svoje biti ? Zasto ugroziti svoju pojedinost, odbaciti sebe i zameniti se krutom ogranicenoscu izvestacene mudrosti koja je samo izraz potrebe za sigurnoscu onda kad je covek prenerazen sumnjom i nepouzdanoscu. Nije li to neposredan pravac ka netrpeljivosti sa kojom se ulazi u igru neshvatljivog neprijateljstva ? Kad bismo bili u skladu sa pokretnim razmisljanjem, ne bi li nam se smernost i otvorenost odrzale u bilo kakvim uslovima ? Kako bismo mogli znati gde nam je mesto na ovome svetu, ako smo opijeni pomisom da smo kojekakvi izabranici i samim time negiramo ostale ?
